МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

Меки повез;

У повељи манастира Грачаница из 1321. године стоји записано: „Цар царева и Господ господара, Светлост жива и неприступна што небесима управља и земљом царује и преисподњом господари, који животом и смрћу влада, узиђе на Гору Таворску, хотећи да покаже ученицима својим светлост Божанске славе своје. Постарајмо се и ми, од свих сиромашнији душом, и срцем, и умом, да достигнемо висину Божанског усхођења, не бисмо ли угледали славу Бога нашега…“
По архиепископу Данилу, краљ је цркву посветио Благовестима док каснији извори говоре да је посвећена Успењу. Од првобитне манастирске целине која је подразумевала двор, трпезарију и конаке, сачувала се само данашња црква. Њен изглед из 1321. године видимо на моделу цркве који држи ктитор, краљ Милутин.
Грачаница је подигнута, као што су показали историјски извори и археолошка ископавања, на рушевинама старије Богородичине цркве из 13.века, седишту липљанских епископа у оквиру новоосноване самосталне црквене организације Светог Саве (око 1220. године). Име ктитора и година настанка старије цркве остали су непознати. Ситни фрагменти фресака, сахрањени по старом обичају код олтара, допуштају датовање у 1230-1260. годину. Археолошка ископавања су показала да је Богородичина црква подигнута на рушевинама још старије тробродне ранохришћанске базилике из 6.века.
Краљ Милутин је био најбогатији владар на Балкану, богатији и од самог византијског цара. Томе су допринела успешна освајања, богатство које је притицало из седам великих рудника сребра и злата и чувеног Новог Брда, чије је коришћење започело у време краља Милутина.
Могао је то чинити и као настављач византијске царске традиције, најзад и из личне наклоности и љубави према лепоти уметности, „хотећи прославити успомену своју“, како вели архиепископ Данило, „јер се није могао сачувати свећњак под судом и не сакри се град који стоји на врху горе“.
Удаљена само 9 километара од Приштине, манастир Грачаница је последња у величанственом низу задужбина које је краљ Милутин „незасити зидатељ божаствених цркава“ подигао у свом отачаству и ван њега.
Краљев близак пријатељ, сарадник и биограф архиепископ Данило оставио је драгоцен „попис“ задужбина и цркава које је краљ саградио или обилато засипао поклонима, од цркава у Јерусалиму и манастира Свете Горе, до Цариграда, Солуна и Скопља.